Javorka Nedeljković je jedina Srpkinja u nekada mešovitom selu Smač, desetak kilometara od Prizrena. Pojedine komšije Albanci pomažu joj koliko mogu i žale, kažu, što se i ostali Srbi ne vrate u selo.
Smač je ravničarsko selo prizrenske opštine u kojem su pre kosovskog rata zajedno živeli Srbi i Albanci. Sada, 14 godina docnije, među nekoliko desetina albanskih familija katoličke vere, živi i Javorka Nedeljković, jedina Srpkinja u selu. Jednoličan je život ove starice, poreklom iz Vidanje kod Kline. Kako kaže, svaki dan jedno te isto: „Imam radio, sednem na krevet i ćutim tu celi dan.“
Iako joj je sredstvima humanitarnih organizacija izgrađena takozvana tipska kuća, živi veoma teško – reklo bi se na ivici ljudskog dostojanstva. „Nema niko da te vidi, samo Bog. Spasa (Andrejević) mi samo pomaže. Živim od 40 evra koje dobijam i to mi ne stiže za mesec dana“, žali se Javorka.
Spasa Andrejević je službenik opštinske kancelarije za zajednice i povratak u Prizrenu. Kaže da je slučaj Javorke Nedeljković „najteži slučaj što se srpske zajednice tiče“. „Naša kancelarija za zajednice i povratak pokušava da pomogne onoliko koliko može. Već nekoliko godina unazad uspevamo da joj obezbedimo hlebno brašno i ogrev. Ona je uvrštena u meštane sela Novaka (susedno srpsko povratničko selo) tako da nikada nije zaobiđena kada je bilo koja vrsta pomoći u pitanju.“
Smač kod Prizrena nekada je bilo mešovito, albansko-srpsko selo
Komšije pomažu
Većina komšija Albanaca tvrdi da često pomažu Javorki. Među njima je i predsednik mesne zajednice Fran Dani. „Ona je dobrodošla u svaku familiju, na kafu, na ručak... Shodno našim mogućnostima pomažemo je i dočekujemo. Očekujemo bolje dane i povratak naših komšija Srba. Za njih je izgrađeno osam kuća, ali u njima godinama unazad niko ne živi. Ne znamo ni mi zašto. Nemaju pritisak, zemlju nisu prodali, sa njima smo bili dobri prijatelji i komšije... Zašto se ne vraćaju – treba njih pitati.“
Andrejević po ovom pitanju govori nešto drugačije i tvrdi da Nedeljkovićeva „ima nekih problema“. „S obzirom na to da joj je imovina na neki način uzurpirana od strane komšija, barem da joj daju žita ili nešto u naturi, u robi, kako ne bi bila u oskudici sa hranom... Sa druge strane, ima i pozitivnih primera, pa joj neke komšije donose gotovu hranu kući ili je pozovu na ručak u njihovo dvorište...“
Srbi ne prodaju zemlju, ali se ne vraćaju
Srbi koji su pre rata živeli u Smaču retko dolaze u rodno selo. Za razliku od mnogih svojih sunarodnika sa skoro celog Kosova, oni međutim ne prodaju svoja imanja. Oni koji sada žive u selu, računajući i Javorku Nedeljković, sa nostalgijom se prisećaju života pre kosovskog rata kada je, kako kažu, ovde „sve bilo drugačije“. „Pre rata bolje je bilo hiljadu puta nego sada. Sada ništa ne valja“, kaže Javorka.
Slično priča i njen komšija Dani, predsednik mesne kancelarije. „Mi smo i pre i za vreme rata dobro živeli sa Srbima u selu. Nakon rata zajednički problemi su nam bili put, voda, škola… Učenika imamo sve manje. Voleli bismo da se vrati svaka srpska familija i ovde živi, kao što je bilo i ranije.“
Kada bi bilo više Srba u Smaču, smatra Javorka, i njoj bi život bio bolji i lakši. Zato im, uprkos postojećim problemima sa kojima se suočava, na kraju poručuje: „Neka se vrate...“
Autor: Refki Alija, Prizren
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
(DW.COM)
Sta reci? TUGA!
ОдговориИзбриши