Na prelazu Rača u SR Jugoslaviju, u Semberiji, nisu pustili u Srbiju majku s dvoje dece – jedno od osam godina, drugo od 20 mesecir, reč je o ženi udatoj za Srbina koji je od početka rata 1992. bio u redovima Vojske Republike Srpske
Poznajemo se decenijama. U dušu. Miroslav Milanović igračka i trenerska legenda Loznice. U fudbalskim krugovima o njemu se manje-više zna sve. Osim jednog. Bilo je to ovako...
Jesen 1995. godine. Vreme kada ljudi nestaju, a niko nije kriv. Posebno od leve obale Drine, gde su mnogi bili uznemireni, unezvereni, raspamećeni. Po sistemu „nekom rat, nekom brat“, ljudi su se svačim služili, da bi se okoristili na tuđoj nesreći. Ali, ne baš svi.
Na prelazu Rača u SR Jugoslaviju, u Semberiji, nisu pustili u Srbiju majku s dvoje dece – jedno od osam godina, drugo od 20 meseci. Reč je o ženi udatoj za Srbina koji je od početka rata 1992. bio u redovima Vojske Republike Srpske. Posle ulaska Hrvata u Drvar morala je negde da se skloni i krenula kod tetke u Zemun. Na granici su dozvolili prelaz deci, njoj ne jer je – Muslimanka. Ostala je u Bijeljini i čekala da se nešto desi. Tu se kretala pod imenom Ivona, da bi glavu sačuvala i opstala.
Ovo je ispričao oficir vojske Srbije pri slučajnom susretu sa Miletom Milanovićem koji ga je povezao kod familije u selo u okolini Loznice. Uvaženi stručnjak istog trenutka osećajno je krenuo, kako tvrdi, u svoj najveći trijumf. Navikao na pobede i poraze, beskompromisno se upustio u akciju. Ponudio je racionalno rešenje, s nagoveštajem da bi problem mogao da se reši. Plan je munjevito skovan.
- Predložio sam da odemo u bolnicu kod mog kuma, očnog lekara. Tražili smo uput za navodnu operaciju katarakte majke Muslimanke. Čuo sam da su neki tako prelazili u Srbiju – priča Milanović o postupku za medalju.
Obećano – ispunjeno. Istog dana njih dvojica krenuli su u Bijeljinu. Imali su adresu gde mogu da nađu ženu. Mile je zamišljeno vozio auto i onako više sebi u bradu govorio „ako je ne prevezemo uz pomoć lekarskog uputa, prevešćemo je čamcem. Imam mnogo poznanika sa čamcima na Drini. Ako nas uhvate, nju će vratiti...“ – ostao je nedorečen sam sebi Milanović, rešen da ide do kraja. A bili su tek na početku.
Dolaskom u Bijeljinu našli su se s jednim kapetanom prve klase, ali u priči sa njim osetili su da nešto kombinuje i komplikuje. Sve emocije su uzaludne i beznadežne. Priča o deci odvojenoj od utrobe iz koje su izašla, od njega je bila udaljena svetlosnu godinu. Ubrzo su se razišli i našli kod prijatelja koga je Mile telefonom zvao iz Loznice.
U Kanadi od 1999.
Posle Dejtonskog sporazuma u Beograd je stigao i Ivonin suprug, borac Republike Srpske. U teškom izbegličkom životu postali su ničiji. Nisu imali gde dase vrate, prijatelji su ga osuđivali što i dalje živi sa Muslimankom.
I njoj su zamerali što živi sa „četnikom“. Posle mnogo peripetija iselili su se u Kanadu 1999. godine gde su i danas. Ivona je lekar, suprug bivši oficir vojske.
- Dobar čovek, ali razočaran pričao je kako Muslimani plaćaju po nekoliko hiljada maraka za prelazak u Srbiju. Objasnio nam je da to nema veze sa državom, već sa profiterima, što nam je bilo savršeno jasno – dodaje bez predrasuda Milanović o vremenu kada se mnogi nisu saosećali sa situacijom i okretali glavu od tuđih muka i nevolja.
Nedugo zatim u Bijeljini su se konačno našli sa ženom za koju su se toliko zalagali. Bio je tu i njen suprug.
- Kada smo pokazali lekarski uput za specijalistički pregled, lica su im se ozarila. I odmah počeli da planiraju „operaciju izvlačenja“.
U kombinaciji su bile razne varijante. Za svaku je trebalo sačekati – sutra. Dominirali su emotivni vapaji žene da krenu odmah i povedu je, samo da deca više ne budu bez nje. Bila je, čini se, spremna da peške krene preko granične međe, pa šta joj bog dan. Suze nije krila, lomila prste, molećivim pogledom tražila odgovor.
Krenuli su uveče, računajući biće lakše. Na putu ka prelazu Šepak svratili su kod Milanovićevog prijatelja. On je preuzeo obavezu da ako „operacija“ ne uspe, kolima vrati Ivonu u Bijeljinu. Obećao je i čamac ako bude potrebno. Kolima je išao za njima do mosta, kiša lila kao iz kabla, nebo se otvorilo.
Na graničnom prelazu nova smena. Jedan od policajaca prepoznao Mileta. Predavao mu fiskulturu i bio trener dok je igrao fudbal. Samo mahnu rukom da zaobiđu vozilo koje je pregledano i da nastave za Srbiju.
- Ivona prestala da diše. Premrla. Ne može da veruje. Ostaje još samo završni korak preko našeg graničnog prelaza – objašnjava loznički trener.
Na drugoj strani mosta, milicioner pogleda prema autu, pa onako uzgred dobaci „hoće li Loznica ostati u ligi“, a tada je igrala u Prvoj B, pa mahnu rukom da nastave. Ivona je plakala kao dete, ramena su joj se tresla, suze bile u rangu pljuska pored hirovite Drine. Neverovatno. Njena drama je okončana.
Na granici, ni lekarski uput, ni lična karta nisu bili potrebni. Fudbal, najlepša sporedna stvar na svetu, pa makar i na lokalnom nivou, otvarao je sva vrata.
A, bio sam ubeđen da ga u dušu poznajem...
(zurnal.rs)
Нема коментара:
Постави коментар