Novembar 1968: U prelomnoj godini prvog svetskog rata, na bojište su u pomoć srpskoj vojsci pohrlili dobrovoljci: Hrvati, Crnogorci, Slovenci, Hercegovci, Bosanci, Sremci od kojih je 15.000 zauvek ostalo na pragu slobode.
"Srpska vojska više ne postoji. Ostali su samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli po albanskim i crnogorskim planinama gde će naći smrt.
Zbog toga prekidamo vojne operacije na balkanskom ratištu i više se sa toga područja neće izdavati vojni kominikei".
U Berlinu, Beču, Budimpešti i Sofiji vlada oduševljenje. Posmrtno slovo srpskoj vojsci je izrečeno sa najvišeg mesta i sumnje više nema. Armija koja se smatrala jednim od najopasnijih protivnika je uništena. Honvedski strelci, pruski grenadiri mogu na zasluženi odmor. Pobeda je izvojevana.
Ipak jedan čovek ne misli tako. On nije zaboravio Cer i Kolubaru. U tišini svog kabineta sedi nagnut nad kartom balkanskog bojišta. Olovkom okružuje Solun i zatim šalje poruku svom kolegi načelniku pruskog generalštaba generalu Erihu fon Flakenhajnu:
"Za ime božije, napredujte dalje prema Solunu. U toj luci će se iskrcati velike protivničke snage i zadaće nam udarac u srce".
Pisac ove pesimističke poruke je bio glavom načelnik generalštaba austrougarske vojske general Konrad fon Hecendorf.
Prusi se smeju plašljivom Austrijancu.
"Mrtvi se ne bore" - odgovaraju mu - "glavu gore, generale!"
U logorima
Dok se srpska vojska desetkovana i iznurena, odmarala u Africi i na Krfu, u dalekoj Rusiji i Americi pripremala se jedna potpuno nova, sveža armija. Ko zna, možda je i na nju mislio načelnik austrijskog generalštaba.
Bili su to Jugosloveni: Hrvati, Slovenci koji su do tada živeli u Austro-Ugarskoj i po "pravdi ljudskoj i božjoj" bili podanici crno-žute monarhije, koja ih je poslala na ruski front gde su pali u zarobljeništvo.
Drugi, Amerikanci, koji su svojevremeno krenuli preko mora "trbuhom za kruhom" počeli su da ostavljaju svoja unosna zanimanja, kupuju ratnu opremu, plaćaju sebi prevoz da bi došli na slovenski jug, ili kako su već onda govorili - Jugoslaviju.
Jedan od "austrijskih" Jugoslovena je bio i poznati profesor univerziteta Radivoje Kašanin.
On je tada kao mlad čovek sa ostalim bio mobilisan, poslat na ruski front gde je pao u zarobljeništvo.
- Nalazili smo se u Rusiji zajedno sa zarobljenim Švabama i Mađarima. I možete misliti kako nam je bilo - priča profesor. - Svakog dana smo morali da slušamo njihova likovanja: "Eto vam vaši Srbi. Do nogu smo ih potukli. Nema više Srbije. Propala je".
- Slušali smo, svađali se pa i tukli - nastavlja profesor Kašanin - ali šta smo mogli. U tim trenucima je izgledalo da su zbilja oni pobednici a čudnom ironijom sudbine mi zajedno s njima na mučnom zarobljeničkom hlebu.
Put u Odesu
I tada je jednog dana iz naših ljudi izbilo, "puklo je u njima ono vekovima skupljano" - kako kaže profesor Kašanin.
U gotovo svim zarobljeničkim logorima u Rusiji naši ljudi su počeli da zahtevaju od ruskih vlasti da ih puste na slobodu, naoružaju i pošalju na front da se bore protiv Austro-Ugarske, Nemačke, Bugara.
Uporno su počeli da pišu molbe, pisma ruskim vlastima: "Želimo da se sa vama borimo, mi smo Jugosloveni" - zahtevali su.
Carska vlada je u početku svima davala isti odgovor:
"Vi ste zarobljenici kao državljani neprijateljskih zemalja i bilo bi protivno međunarodnom pravu da dopustimo da se protiv tih država borite".
Ipak na kraju carska vlada je popustila pred neviđenim pritiskom. Dozvoljeno je da se svi zarobljeni Jugosloveni bivši pripadnici Austro-Ugarske Monarhije, koji to žele, upute u Odesu gde će se stvoriti borbeni odredi.
Iz zarobljeničkih odreda širom Rusije krenuli su posle toga čitavi bataljoni Jugoslovena.
Oficiri-dobrovoljci koji su pre njih poslati u ovu crnomorsku luku da ih dočekaju, našli su se u čudu. Jer mislilo se da će stići nekoliko stotina dobrovoljaca, a počeli su da dolaze na hiljade.
- Ja sam tada bio potporučnik, kasnije ađutant Prvog puka Prve jugoslovenske divizije - nastavlja profesor - i možete misliti na kakve smo sve teškoće nailazili. Trebalo je svu tu silu vojničku u austrougarskim uniformama, odenuti, naoružati i nahraniti.
Godine 1916. formirana je Prva dobrovoljačka divizija od 12.000 ljudi.
U njoj je bilo Hercegovaca, Ličana, Bosanaca, Banaćana, Slovenaca, Sremaca - bila je to Jugoslavija u malom.
Po mišljenju vojnih istoričara i stručnjaka to je bila borbena jedinica prvog ranga, ne samo zbog fizičke, nego u prvom redu moralne snage.
Dve zastave
Svoje vatreno krštenje divizija je doživela na frontu kod Dobrudže u borbama protiv Bugara, a u oktobru 1917. kao Jugoslovenska divizija je stigla na solunski front.
Nešto kasnije na solunski front je stiglo i 10.000 dobrovoljaca iz Amerike.
Oni su svoje odrede nazvali: Četa vojvode Putnika, Četa vojvode Mišića, Četa Zrinjski, Četa Tomislav, Četa Strahinjića Bana... U njima su bili Crnogorci, Hrvati, Hercegovci, Dalmatinci, Ličani.
Došli su na front iz kanadske luke Levis, noseći srpske i hrvatske zastave.
- Nas 1200 dobrovoljaca bilo je pridodato Dunavskoj diviziji - seća se publicista Ante Kovač, ondašnji potporučnik koji sada živi u Beogradu - i kada smo te večeri predali komandantu divizije zastavu na čuvanje, komandant našeg dobrovoljačkog bataljona Marko Krstić je rekao:
"Zbogom naši barjaci srpski i hrvatski. Daj bože da vas još jednom ponosno razvijemo i to prilikom našeg oslobođenja i ujedinjenja".
Prva Jugoslovenska divizija stupila je u borbu 15. septembra.
Dan pre toga 17. francuska kolonijalna divizija posle nekoliko juriša nije uspela da osvoji neprijateljske položaje na Kravici. Posle šestog juriša Nemci i Bugari su zaustavili Sengalce. I istog časa komandantu Prve jugoslovenske dobrovoljačke divizije je naređeno:
- Na položaj! Kravica mora pasti!
Pred divizijom se ukazala Kravica. U strahovitom naletu Jugosloveni su prosto zbrisali Nemce i Bugare.
Pokojni general Petar Martinović, komandant prvog puka sećajući se tog juriša jednom prilikom je rekao:
- Vojnici kao da su imali krila. Komanda je bila nepotrebna.
Na nož
Sutradan je divizija dobila naređenje:
- Osvojiti Kozjak!
To je bila najvažnija tačka druge odbrambene bugarske linije. O njoj je poznati francuski vojni pisac Konstantin Fotijades napisao:
"Šta nam je na balkanskom bojištu osiguralo prvu pobedu: Bez sumnje - zauzimanje Kozjaka. Da ne bi dozvolili XI nemačkoj armiji da se na vreme prikupi, trebalo joj je na ovom stenovitom masivu visokom 1600 metara preseći odstupnicu. Jugoslovenska dobrovoljačka divizija koju je sa zapada štitila Moravska a sa istoka Timočka di vizija, dobila je naređenje da napadne Kozjak. I ona je taj zadatak časno izvršila".
Bugari i Nemci bili su razneti bajonetima naših vojnika.
Ondašnji potporučnik Miloš Drobnjak koji sada živi kao penzioner u Zagrebu, dobio je na koti 1703,
na Kozjaku Orden belog orla.
Sada već gotovo nepokretan, starina se seća toga dana kao da se juče odigrao.
- Bio sam komandir jurišne čete - priča on - i glavno oružje su nam bili noževi i ručne bombe. Krenuli smo verući se uz stene. Napred je išao potporučnik Marko Mostarac sa vodom bombaša. Nemci i Bugari su nas zasipali vatrom da oči nismo mogli da otvorimo. Ali bombaši su, ipak, otvorili put. Zasuli su nemačke rovove bombama i mi smo upali u njih.
Puške nisu pomagale. Vojnici su se hvatali za grudi. Sevali su noževi. Krici na sve strane.
Najednom spazim jednog nemačkog oficira kako nišani iz revolvera na potporučnika Mostarca. Potegnem i ja pištolj. I bio sam brži. Nemac je pao prostreljena čela.
Potres
Posle pada Kozjaka, Prva i Druga armija krenule su nezadrživo napred. Neprijatelj je bezglavo bežao da su ih srpski vojnici i dobrovoljci jedva stizali.
- Sećam se - priča Ante Kovač - jednog mog kaplara. Zvali smo ga zbog njegove crne puti Žika "Afrika". On je u takvim trenucima znao da zapeva živo trepćući svojim lepim crnim očima:
Grom za gromom, top za topom, potres na sve strane,
Srbijanci i Bosanci svoju zemlju brane
I Hrvati kolo vode da svoj narod oslobode
Napred stupaj, mačem lupaj, hura, napred stupaj ...
Došla je i 1918. i oslobođenje.
Feldmaršal je 3. oktobra svom državnom kancelaru uputio telegram:
"Usled sloma solunskog fronta što je oslabilo naše zapadne rezerve, nema izgleda da se neprijatelj može primorati na mir. Pod tim okolnostima preporučljivo je da se borba prekine".
I 11. novembra predstavnici nemačke armije potpisali su kapitulaciju. General Konrad fon Hecendorf je imao pravo. Preko Soluna su stigle velike snage koje su zadale neprijatelju udarac u srce. Među njima je bilo i 45.000 dobrovoljaca iz svih krajeva Jugoslavije, od kojih je njih 15.000 zauvek ostalo da leži na bojištu.
Napisao: Boro Radonjić (Ilustrovana, 1968.)
yugopapir.com
Нема коментара:
Постави коментар