MOJU PRIČU TREBA DA ZNA CEO SVET: "Otac, brat i ja smo ratovali na tri različite strane u BiH! DA BOG DA SE NIKAD I NIKOME NE PONOVILO"

Ratna priča iz Mostara govori o tragičnoj sudbini jedne porodice. Otac i dva sina u prošlom ratu našli su se u tri različite vojske.

Jedan sin izgubio je život, a drugom sinu, zauvek je ostao teret rata, ali i pouka o zlu i oprostu.

Period rata u Bosni i Hercegovinu i ratom zahvaćeni Mostar, otac i dva sina proveli su na tri zaraćene strane, Armiji BiH, Hrvatskom vijeću odbrane i Vojsci Republike Srpske.




BONUS:
Pročitajte nevjerojatnu priču o Hrvatima i Srbima koji za vrijeme rata NISU ratovali iako im se dijelilo oružje za rat

https://balkanski--mir.blogspot.com/2017/12/ovo-je-mjesto-u-kojem-hrvati-i-srbi.html




Ovo je priča 50-ogodišnjeg Mostarca, Zorana Lakete, koji je ostao živ, da nam ispriča ovu priču.

"Zovem se Sabahudin, Zoran ili Ranko, prezivam se Laketa, sva ova imena imaju isto značenje, jer sva trojica od njih su zorom ili sabahom rođeni", kaže Zoran.

Imao je 25 godina kada je počeo rat , koji je njemu i svoj omladini, praktično zaustavio mladost u rodnom Mostaru. Zoran je rat u Mostaru proveo kao pripadnik HVO-a, njegov brat Goran se borio u redovima Armije BiH, dok je njihov otac Ratko bio u redovima vojske RS.

"Da, moju priču treba da zna ceo svet. Moj brat je bio u Armiji BiH, ja sam bio u HVO-u, otac mi je bio mobilisan u Vojsci Republike Srpske. Da smo iz jedne kuće, najobičnije radničke familije bili u tri vojske, i hoćete da pričamo o domoljublju, rodoljublju ili patriotizmu? Pa jesu li to bili naši ideali? Nisu", poručuje on.

Prisećajući se života u Mostaru pre rata, Zoran kaže kako nije bilo Bajrama, Božića niti Uskrsa, a da nije posetio komšije ili da komšije nisu posetile njega i njegovu porodicu.

"Kažu da je sve to juče bilo kao nešto zabranjeno, u to vreme tame i mraka. Ne znam onda ko nam upali ovo svetlo! U to doba, u cvetu mladosti, sa svojih 25 godina postajem neki vojnik, treba nekoga da mrzim, da pucam na nekoga, da se ubijamo u ‘bratoubilačkom ratu’, a eto i fakta da sam bio na jednoj, moj brat na drugoj, a otac na trećoj strani. Sve ovo desilo se mojoj familiji, mojim prijateljima, mojim komšijama, braći i sestrama. Imao sam samo jednog brata, jednog oca, jednu majku, svi oni su danas nažalost mrtvi, a ja sam evo još malo živ", priča on.

Brat Goran imao je 24 godine kada je poginuo 6. avgusta 1993. godine, a stradao je od minobacačke granate ispaljene s položaja HVO-a na brdu Hum, iznad Mostara - u čijim redovima je bio njegov brat Zoran.

Za smrt brata čuo je tek nakon sedam dana, putem Radio Mostara.

"Nisam mogao da verujem: ‘Sedam dana od smrti Lakete Gorana koji je stradao od zločinačke granate 6. augusta, zajedno s njim su stradali…’ Nisam mogao da verujem u ono što čujem. Dolaze mi prijatelji, izražavaju mi saučešće, i tek onda postajem malo svesniji. Ne možeš da odeš bratu na sahranu, ne možeš da vidiš ucveljenju majku koja je izgubila sina, nego to moraš da nosiš u svojoj dubini, u malom ljudskom biću”, govori on.

Zoran na mostarskom šehidskom mezarju, gde je sahranjen njegov brat Goran. Pored Gorana je ukopan i njihov dobar drug Adis, kao i brojni saborci i sugrađani Mostara.

Dok se priseća brata i govori o njemu, oseti se težina i bol u svakoj njegovoj reči. Na kraju svoje priče, Zoran šalje poruku svim narodima u BiH ali i susednim zemljama:

"Da Bog da se nikada i nikome ne ponovilo!”

Kurir.rs/N1/Anadolija