Jezive scene i prizori iz Černobila danas (VIDEO, FOTO)

Verovali ili ne, nedostajao je samo detalj iz naslova. Tog julskoj jutra pre godinu dana, 30 godina nakon černobilske katastrofe, predstavnik turističke agencije je kombijem pokupio nas desetak sa čuvenog trga Majdan u Kijevu, a zatim odvezao nekih 90 km severno, ka granici sa Belorusijom, na željeno odredište: Černobil.

Sve do tada moje znanje o Černobilu je, priznajem, bilo šturo. Dosta su u živa u mom sećanju ostala upozorenja odraslih da ne izlazimo napolje po kiši, te davne 1986, dok smo privodili kraju leto u babinoj i didinoj kući u Dalmaciji i spremali se za bosanske kišne jeseni. Sećam se da se puno pričalo o tome i da su se pomno pratile vesti.

Hej, dragi čitaoci, ako želite i ako vam nije problem da nas zapratite na twitteru, YouTube i instagramu bila bi nam čast ;)

Link za twitter klik https://twitter.com/balkan_peace, 

link za YouTube: https://www.youtube.com/channel/UCAgzfX5C7Hg6otsvhaiqMug

link za instagram klik https://www.instagram.com/bih.srb.hrv

Hvala od srca.

Sećam se još da te godine nismo smeli da jedemo salatu niti išta iz vrta, što mi nije teško palo, i da je mojoj mami propala bašta. Znala sam, onako školski, da je to jedna od najvećih katastrofa u istoriji čovečanstva, događaj koji je promenio tok savremene istorije, tako što je, između ostalog, posredno doveo do kraja hladnog rata i raspada SSSR-a. I znala sam, kroz popularnu kulturu, da je Černobil nešto užasno, nešto što ima veze sa  zračenjem, genetskom mutacijom i rakom. I to je bilo to.

Ad hoc spomenik nuklearnoj katastrofi škola Pripjat

A onda sam se obrela u Černobilu. Na put me je nagovorio moj tadašnji suprug. Ionako smo putovali kroz Ukrajinu, a prilično lako me je uverio da ako ne vidimo Černobil, džaba smo krečili. „Da li si svesna da ćemo videti jedno od najznačajnijih poprišta savremene istorije, one koju smo doživeli za života?“ A njega su pak prethodne godine na nekom od putovanja po Istočnoj Evropi ubedili sudionici iste da je tura ’a lifelong experience’ iliti po naški ’iskustvo za ceo život’.

I tako preko interneta kupismo kartu za jednodnevni aranžman u Černobilu za tričavih 115 dolara po osobi. Gotovo pa prosečna plata jednog Ukrajinca. S „nestrpljenjem“ dočekasmo taj dan. Noć pred put ponovismo gradivo: obucite dugi rukav, duge pantalone, nemojte da vam delovi tela ostanu nepokriveni.

Bazen Pripjat

U kombiju nas je dočekao mlad i nasmejan Kijevljanin, vođa puta. Dosta mlađi od katastrofe, očigledno. Već godinama vodi ture po Černobilu, interesovanje je sve veće. Za sve koje rade bilo šta u vezi sa Černobilom, po odluci države dnevnice su duplo veće, praznici duži. Njihov radni vek podleže drugačijim pravilima − količina rizika je u obrnutom srazmeru sa dužinom radnog veka i odmorom. U jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope, mladima je to prilika da zarade, usavrše engleski i da dođu u kontakt sa strancima.

******************************************************************************

OGLAS

Dosadilo vam je da za sitne popravke auta odlazite majstoru i dajete pare?

Rješenje je najzad tu!

Naučite sami da popravljate svoj auto.

Popravka, recenzija i stručno mišljenje iz oblasti automobilizma, sve na jednom mjestu. Popravite sami svoj auto bez odlaska majstoru i bacanja novca.

Pretplatite se na novi kanal koji donosi svakodnevne video priloge popravki, recenzija itd.

https://www.youtube.com/channel/UCVc8SIkIeoLiuyMNC6n8maw

FB stranica:

https://www.facebook.com/balkan.repair/

I dok nismo zaboravili, ukoliko imate neki problem koji nije objašnjen, slobodno pitajte na fb stranici, rado će vam stručnjak iz navedene oblasti odgovoriti.

******************************************************************************

Dva sata puta do Černobila prošla su uglavnom u dobijanju iscrpnih informacija. Za razliku od standardnih turističkih tura, ove smo prosto gutali. U miru, tišini i ozbiljnosti. Koja će, uostalom, obeležiti celu turu. Dosta informacija je bilo protokolarnog tipa: pogledali smo kraći film o merama predostrožnosti u kom su nam odagnali najužasniji od svih srahova. Navodno, nivo zračenja kojem smo se izlagali manje je od onog koje dobijemo kad letimo preko bare. Amin.

Napusteno obdaniste u selu kod Pripjata, ostatak sela je uništen i zakopan

Saopštili su nam da hranu i vodu ne smemo da iznosimo iz kombija tokom ture. Ponudili su da nam iznajmimo Gajgerov brojač za nekih desetak dolara. Izložili plan ture: prvo idemo da vidimo sovjetski tajni grad u kome se nalazi jedan od ukupno tri sovjetska radara za detektovanje američkih raketa, Duga-3, otvoren za posetioce tek od 2014. i visok 150 metara, širok 500 a težak 14.000 tona; potom  na ’hot spot’ − nuklearnu centralu i reaktor 4 (zadržavanje 10 minuta);  posle toga u napušteni grad Pripjat, gde se zadržavamo sat vremena u obilasku;  a za kraj u grad Černobil na ručak.

Važno je znati da grad Černobil, koji se nalazi nekih dvadesetak kilometara od centrale, nije isto što i sama centrala, koja je po njemu dobila ime. I da se sva hrana i voda tu dovozi iz Kijeva. I da u njemu žive i spavaju ljudi zaposleni na saniranju posledica katastrofe. Još uvek. I da Zabranjena zona, površine 2500km2, ima dva prstena, spoljni na 30km od reaktora 4 i unutrašnji na 10. I da su na oba kontrolni punktovi sa vojskom. I da ćemo na tim mestima u povratku proveriti na glomaznim sovjetskim aparatim da li smo zakačili na sebe neko zračenje.

Nekada ulica sada Ddžungla, Pripjat

A onda su nam pustili čuveni dokumentarac „The battle of Chernobyl“ Tomasa Džonsona iz 2006. Radi se najsveobuhvatnijem svedočanstvu černobilske katastrofe sa dovoljno duge vremenske distance da bi se sagledali uzroci, politički kontekst i posledice nesagledivih razmera: po zdravlje ljudi, životnu sredinu, ekonomiju jedne tada velike sile, njen politički sistem. Sledili su jedna za drugom slika, podatak, analiza, komentar.

Ovo su samo neke od brojki koje svedoče o katastrofi: 500.000 ljudi iz celog Sovjetskog Saveza je radilo na saniranju curenja radioaktivnih elemenata u najskupljoj  operaciji svih vremena, koja je koštala 18 milijardi dolara; stanovništvo okolnih mesta je evakuisano tek 36 sati nakon katastrofe za svega tri sata; šest meseci se radilo na sprečavanju druge eksplozije koja bi sravnila Minsk, a celu Evropu učinilo mestom nemogućim za život; novi štit nad reaktorom 4 koji će zameniti stari vredi 2 milijarde dolara, a na njemu se radi 10 godina zbog radnog okruženja...


Tek tokom ture postanete svesni ovih apstraktnih podataka. In loco. Priroda koja potpuno divlja trideset godina u uslovima koje nikada pre nismo imali u ekosistemu. Voda vrvi od riba, drveće je prepuno plodova, a šume jelena, vukova, lisica. Ništa ne sme da se takne. Osim za potrebe istraživanja. Gajgerovi brojači kreću da vrište dok prolazimo kombijem pored Crvene šume, odmah pored reaktora 4. Sve ljudskom rukom napravljeno je zarđalo, popucalo, porozno, slomljeno, buđavo.

Uključujući i puteve. Sve sem novog štita. Predviđenog da traje 100 godina. Koji blješti pod jarkim julskim suncem. Prema rečima našeg vodiča radnici na zaštitnom štitu imaju radni dan od maksimalno 3 sata.  Ugovor na najviše godinu dana. Cifre koje zarađuju su basnoslovne. Tako se negde čula cifra od 1000 dolara dnevno za inženjere. I baš zbog celog konteksta, nadrealno je oko reaktora videti radnike, ukupno njih 2500, koji govore mnoge jezike sveta. Novac je univerzalni jezik, za koji smo očito spremni napraviti pakt i sa nevidljivim ubicom.

Vrteska Pripjat

Sve vreme ture među nama su provejavali osećaj straha i oduševljenja: koktel adrenalina i endorfina. Opustili smo se tek u gradu duhova, Pripjatu, nekada modernoj naseobini naseljenoj sa 50.000 ljudi, sagrađenoj 1970. godine na tri kilometra od centrale za potrebe zaposlenih. Danas je to mesto u celosti obraslo u travu i rastinje, prepuno postapokaliptičnih prizora. Onomad moderne zgrade se tek malčice naziru pod podivljaljom vegetacijom.

Igralište, putevi, trotoari – sve je zaraslo u travu, tako da vi ni ne možete da steknete utisak koliki je to zapravo grad. Strogo se držimo grupe jer svako udaljavanje može da znači gubitak i opasnost u mutant džungli sačinjenoj od cementa, gvožđa, rastinja i ljudskih predmeta. U obilasku grada odlazimo do hotela, dečjeg igrališta, bazena, bioskopa, doma kulture, pristaništa i restorana na reci. Svih obeležja nekada modernog socijalističkog grada sa mladim i perspektivnim stanovnicima.

Grad je 50.000 ljudi napustilo za četiri sata. Iz Kijeva je po njih došlo 1300 autobusa. Nivo zračenja je bio veći 50.000 puta od uobičajenog i sve bi ih ubio za samo četiri dana. Pripjaćani nisu imali vremena ni da postanu svesni šta im se dešava, sve su ostavili za sobom. Pokušavate da prizore bezbrižnog života iz filma povežete sa onim što vidite ispred sebe. Konstatnto vas hvataju jeza i neverica.

Ne postoji nijedan logički odnos koji dve slike može da dovede u vezu. U nekada modernoj školi sa 15.000 dece po prvi put dobijamo priliku da samostalno razgledamo. Škola je nepregledno svedočanstvo propadanja i smrti: dnevnici, geografske karte, gas maske, sveske, šut, klupe, stolice, buđ, srča, razbijeni prozori. Sve na gomili. Netaknuto barem 30 godina. U jednom trenutku nalazim se potpuno sama u dugom hodniku. Želim da što pre odem iz te škole.

Drugi su već uveliko izašli. Govorim grupi u dodiru sa normalnošću: „This is the creepiest thing I have ever experienced.“ Zabavlja ih moja balkanska neposrednost. Vođa puta mi kroz smeh govori kako je navikao na zapadnjačke komentare u stilu:“This was very interesting.“ Zanimljivo je da od cele ture upravo ovo mesto ostavlja najveći utisak. Jedino se tu licem u lice  suočavate sa potpunim odsustvom i negacijom ljudskog života. Koje predstavlja zračenje.

Radijacija 40 puta veća od normalne

Nevidljivi neprijatelj. To je pesnička metafora za zračenje. Da li ste znali da ono kao kiša metaka ulazi u vaše telo, toliko razorno i jako, da je u u stanju da prodre duboko i uništi vam sve organe? Ubije vas a da vi to ni ne osetite. Da li ste znali da Zabranjena zona neće biti naseljiva barem narednih 20.000 godina?

Ako je bolna lekcija Černobila poslužila nečemu, onda je tome da moderni čovek shvati razornu snagu nuklearne energije. Da joj se pokloni, kao nekada pračovek vatri. Da se sa njom ne igra kao do tog trenutka. Moram da priznam da sam sve vreme ture osećala (moralnu) nelagodu što se upuštam u takav vid turizma. Pogrešila sam. Meni kao stanovnici ove jedine planete koju zasad imamo, ova lekcija je značila mnogo. Turu toplo preporučujem svima, a posebno generacijama koje dolaze.

VIDEO:

(6yka.com)