Uvek isticao svoje poreklo, pa je bio vlasnik vizit-karte na kojoj je pisalo Rade Vukosav, Bosanac u Srbiji.
– Rođen sam i odrastao u Bosni među finim susjedima, dobrim Bosancima, koji su mi ne jednom bukvalno spasli život i ja sam Bosanac – govorio je major u penziji, prvoborac, državljanin Bosne i Hercegovine i Srbije, poslednjih više od 20 godina Novosađanin.
Rade se ponosio ocem koji je kao dobrovoljac za zasluge u srpskoj vojsci,odlikovan Solunskom spomenicom i ordenom za hrabrost. 1918. godine se iz rata vratio u svoju sirotinju. Nisu imali vola, ni konja pa su posnu, kamenitu njivu Vukosava volovima orali susedi muslimani i katolici.
– Ono malo kukuruza nam je bez ujma mljeo susjed katolik, a kad nestane kačamaka pomagale su komšije muslimani. Moja dobra majka Anđa me je učila da sve ljude poštujem – razborito i tiho je pričao. Sitan rastom, ogroman duhom Rade Vukosav se celog života borio da svaki čovek dobije isto parče ljudskosti, slobode i poštovanja.
Rade, prvi od pet Anđinih sinova, rođen je 1921. godine. Na krštenju je dobio ime Radomir. Matičar zapisao Rade i dečak ostao Rade.
– Nije dobro da se dijete, čim se rodi, odmah proglasi pripadnikom neke vjere. Kad sam odrastao, postao sam ateist, kao i četvrtina građana EU i više od polovine Japanaca i Kineza. Mada Srbija slovi za veoma religioznu zemalju, moji pravoslavci često krše božje zapovijesti, silno mrze, a to vjernici ne smiju. Iako ateist, ja poštujem božje pravilo „ljubi bližnjeg svog“. Cijelog života se borim protiv mržnje, straha, nasilja.
– U aprilu 1941. godine moje selo Spiljani kod Konjica okupirala je ustaška vlast. U početku je bilo mirno, a septembra te godine u selo su došle ustaše i nas mlade Srbe pokupili i poveli ka masovnoj grobnici, Neretvi. Ugledni mještanin Ante Sušac nas nije dao i svi smo se vratili kući. U decembru su partizani opkolili selo, odmah su pobili sve pod oružjem. Bilo mi je jako žao što nisam uspio spasti susjede, koji su nas čuvali. Nisam više mogao ostati u selu. Pridružio sam se partizanima. Moj prvi komandant odreda bio je Ibro Šator, a komandir čete, španski borac, Ante Šarić. Kad sam u jednoj borbi ranjen, moji drugovi Hrvati i Muslimani su me 30 kilometara na nosilima vukli po bespuću do muslimanskog sela Here. Tako slab sam dobio pegavi tifus i dve nedelje bio bez svesti. Njegovao me ljekar Albert Altarac, Jevrejin.– govorio mi je čika Rade.
Početkom osamdesetih „namirisao je da se zlo sprema“. Mnoge novine bivše Jugoslavije objavile su njegova pisma, apele za razum, suživot i mir. Tekstovi su sakupljeni u knjigu „Fatalni učinci opakih projekata“.
– Pisao sam želeći da dobrim vratim dobro komšijama katolicima i muslimanima, koje su tri i po godine topovima tukli moji Srbi da ih isteraju i tu naprave Srbiju. A Srba je u opštini Konjic bilo 15,2 odsto. Da Srbija nije odabrala nacionalizam, sad se ne bismo radovali najavljenom početku pregovora za pridruživanje EU. Bili bismo Evropa i imali bismo tri puta bolji život no sada.
– Mom ocu su četnici 1944. godine zapalili kuću zato što su mu sinovi u partizanima, a u maju 92. godine moju spiljansku vikendicu spalili su HOS-ovci – ustaše. Kad kažem da su ustaše i četnici isti, prekore me: „Kako možeš biti protiv Srba?“ – Nisam ja protiv Srba, ni protiv Hrvata već protiv zločinaca, fašista. Pre četvrt vijeka Milošević i Tuđman su se dogovorili da ubiju Bosnu. Sad je moja Bosna najsiromašnija zemlja u Evropi, a svaki četvrti Bosanac živi sa manje od jedan i po euro dnevno…
Malo ko zna da su posle Dejtonskog mira Bosanci nastavili da proslavljaju pobede iz Drugog svjetskog rata. Za Dan ustanka naroda Bosne i Hercegovine na Ivan-planini Rade Vukosav je pozvan na binu. Kad je sišao, ljudi su mu ljubili ruke. Tad je upoznao Mehmeda Sidrana, koji je u poslednjem ratu izgubio obe noge. Došao sa ženom i decom. Prostrli čaršav i ručaju na travnjaku. Čika Rade prilazi, a Mehmed skače da ga pozdravi. Čika Rade ga moli da ne ustane. „Želim da vas dočekam na nogama“, uzvratio je Mehmed, uzeo štake, stao na proteze, zagrlio Radeta i zaplakao.
– A meni teško. Muslimani su mene nekad spasli, ja njega i druge nevine ljude nisam – govorio je Rade.
Na obeležavanje 60 godina bitke na Neretvi došli autobusi iz svih republika bivše Jugoslavije. Iz Srbije stigao samo Rade Vukosav. Stavili ga na počasno mesto kraj ruske delegacije.
– Rusi došli, a Srbi nisu, a borili se na Neretvi – s gorčinom je pričao čika Rade.
Čika Rade mi je pokazao pismo komšije Omera, koji je kao dečak otišao u Nemačku i živi u Hanoveru. „Zdravo druže Radomire. Prvo da te pitam za zdravlje i da ti poželim sretan rođendan. Vazda budi sa svakim dobar i nikad ne zaboravi svoje Spiljane i svoje komšije. Bujrum, kad god dođeš imaš kod mene mjesta. Dođi kao u svoju kuću.“ Omer nije ostvario plan da sa suprugom Brigitom dođe po čika Radeta i odveze ga u Spiljane. Po poslednjoj želji našeg Radeta Vukosava njegov prah će počivati u Spiljanima na rodnoj grudi Bosne.
* * *
Rade Vukosav se posle rata kao i drugi oficiri selio po Jugi. Službovao u Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji. 1949. godine u Požarevcu se oženio. Prvoj kćeri po mami dao ime Anđa. Početkom šezdesetih u Ljubljani završio višu vojnu školu i dobio Slavicu, a sin Tito je 1955. godine rođen u Novom Sadu. Rade ima sedmoro unučadi i dva praunučeta.
(autonomija.info)
Нема коментара:
Постави коментар