Prostorima Balkana u istoriji, i daljoj i bližoj, protutnjala su mnoga zla vremena i mnoge nedaće koje su i posle mnogo vremena ostavile ružne ožiljke koji s vremena na vreme prokrvare i otvore nove rane.
Ipak, srećom, ima i takvih prostora u kojima su ljudi različitih vera znali da se sačuvaju od nesrećnih vremena i to samo zato što su umesto mržnje u svojim dušama i oko svojih kućnih ognjišta umesto zla negovali ljubav i razumevanje prema svojim komšijama.
Omiljeno selo stočara
Primer za to je Pešterska visoravan sa mnogim samotnim selima u kojima u slozi žive Bošnjaci i Srbi koje je život naučio da im bez međusobnog razumevanja u ovoj surovoj sredini nema opstanka i života bez uzajamnog ispomaganja. Jedno od sela koje može da posluži kao obrazac kako bi i u svetu trebalo da žive ljudi jeste selo Vsjenice koje je od Sjenice udaljeno 11 kilometara i porodice mladih domaćina Vujadina Lukovića i Dževada Muratovića.
Prilozi za crkvu i džamiju
Dževad i Vujadin su prve komšije i najbolji prijatelji i to su nasledili od svojih roditelja, dedova i pradedova koji su kovali to porodično prijateljstvo i u najtežim vremenima. Prijateljstvo je kovano generacijama, a temelj tog prijateljstva danas utvrđuju i Dževad i Vujadin - tvrdi Radoslav Rakonjac, pomoćnik predsednika opštine Sjenica.
Selo na Pešterskoj visoravni
- Drugujemo, pa i više od toga, od najranijeg detinjstva i od tada smo upućeni jedan na drugoga. Kad se nešto radi u Dževadovoj kući odlazim da pomognem i kada me ne zove, isto je to i kada ja radim nešto u svom domaćinstvu. Kada nisam u kući Dževad i njegovi ukućani sami namire moju stoku, što i ja i moji ukućani činimo kada oni nisu tu. Ma, nema tog posla koji ne obavimo zajedno, na vreme i ne mereći ko je kome šta i kada pomogao. Uostalom, Dževad ima ključ od moje kuće, a i ja imam ključ od njegove kuće čime je, rekli bismo, rečeno sve.
Ovako je između mene i Dževada, ali tako je i u celom selu. Eto, skoro u isto vreme počeli smo da u selu gradimo i džamiju i crkvu, i za priloge i jedne i druge bogomolje davali su i Bošnjaci i Srbi i ne pitajući da li je za crkvu ili džamiju, a i jedni i drugi rade bez ijedne reči pomažu u izgradnji bogomolja. U selu nikada niko neće čuti ni jednu ružnu reč o nekom drugom po osnovu toga da li klanja ili se krsti. Tako je bilo, a tako će biti jer smo slogu nasledili i valja je nastaviti dalje - kažu Vujadin i Dževad.
Žive u slozi: Dževad i Vujadin
Prijateljstvo traje vekovima
I da drugo ništa u životu nisu nasledili od svojih predaka, osim prijateljstva, ističu Dževad i Vujadin, bilo bi vredno i dovoljno.
- Prijateljstvo i poštovanje između Muratovića i Lukovića traje vekovima. O Bajramu su Lukovići obavezno gosti u našoj kući, mi idemo kod njih o Božiću i kada slave, a i nijedno drugo veselje i u njihovoj kući i u našoj ne prođe, a da ne budemo jedni drugima gosti. Tako je, vala, i u žalosti. Eto, tako smo vazda živeli i tako ćemo živeti , vidimo i po našoj deci koja su odlučila da ostanu ovde, dok je i Lukovića i Muratovića ističe Dževadova majka Refka.
Lukovići i Muratovići, kao i druge bošnjačke i srpske porodice su nasledile dobre odnose i danas samo nadograđuju nasleđeno.
- U osnovi našeg prijateljstva je međusobno poštovanje. Naši mudri preci su to dobro znali i izgradili kuću prijateljstva satkanu od poverenja i poštovanja, a na nama je samo da kuću održavamo i u temelje dodamo još po koji kamen kako bismo je još više ojačali, a vidim da mlađi to rade onako kako treba - ističe Vujadinov otac Tomislav Luković.
Surovi uslovi
Sjenica je teritorijalno jedna od najvećih opština u Srbiji u kojoj živi oko 26.000 stanovnika, od čega je 74 odsto Bošnjaka i 20 odsto Srba koji su zbog surovih uslova života na visoravni upućeni jedni na druge. U selu Vsjenica živi 200 stanovnika od čega je 25 bošnjačkih i 10 srpskih kuća, a slično je i u drugim selima u kojima je narod već odavno naučio da su dobri međuljudski odnosi jedini način opstanka u surovim predelima Pešterske visoravni.
http://www.vesti-online.com
Нема коментара:
Постави коментар