U Srebrenici se stanovi prodaju za dvadesetak hiljada KM, ali nema ko da ih kupi. Ovde živi samo ko mora. Samo su groblja u Srebrenici gusto naseljena.
Nezira - Đira Sulejmanović (64) živi sama na brdu Pećišta. Iz njenog dvorišta pogled puca na Potočare. Tu je sahranila troje dece. Kćerka Rahima imala je 23 godine kad je u kući ubi granata. Sinovi Šemsudin (19) i Ševal (17) nestali su u julu 1995. Jednog je 2004. našla u Šapcu, od drugog kod Zvornika nađoše samo kosti.
- Sahranih decu, ali mi ne daju da proživim s mirom ovo života. Oni što su guzice izvukli kad se ginulo i bogatili se na tuđoj muci sad ubacuju paniku među narod. Lete avionima, pričaju na TV, jedni ganjaju Nasera Orića, drugi ga brane. I ucenjuju ove jadne majke što još decu nisu sahranile, ne daju im da spuste kosti svojih sinova u zemlju. A zašto? Zbog čoveka koji nije bio tu kad nam je bilo najgore - kaže Đira.
Decu vidi dušom
Ogorčena je Đira i što je u Srebrenici pozatvarano sve osim crkve i džamije. I što hranu iz grada mora nositi na leđima. Kad su im trebali glasovi, obećavali su i SDA i Zlatko Lagumdžija da će popraviti 800 metara makadama do njene kuće. I ništa.
Sahranila troje dece u Potočarima: Nezira Sulejmanović
U ratu su joj poginula i dva brata, a sestru povratnicu 1997. u stanu u Bratuncu su izboli nožem. Istraga je još u toku.
Ipak, Đira se i danas druži sa Srbima. Prijatelja ima i u Bratuncu i u Ljuboviji.
- Lako je sa ljudima živeti, samo nek nas ovi lopovi i bukači puste kraju - veli Đira.
Ne boji se ničeg, noću ne zaključava vrata.
- Meni moja deca noću dođu. Vidim ih dušom - kaže Đira, smešeći se, setno.
Političari su krivi
Dva sina su mi ubijena, sestra živa spaljena, braću su mi mučili, ali nikoga ne mrzim: Šuhra Malić
Šuhra Malić (80) je sinove Suada (34) i Fuada (36) poslednji put žive videla u julu 1995. Njenog supruga je spasao komšija Srbin.
- Neću vam reći njegovo ime. Neću da čoveka proguta mrak - kaže Šuhra.
Suprug joj je umro. Živi sama. Otkako je slomila kuk, ne može nikud iz kuće, ali joj dolaze gosti, češće Srbi nego Bošnjaci.
- Moj je Suad bio inženjer, studirao je u Subotici. Dolazili su mi njegovi cimeri, Momo i Vidoje, doneli njegove slike. Dolazili su i biciklisti iz Srbije. Sednu tako sa mnom, pa plaču. A ja im kažem: deco, nek ste živi i zdravi, niste vi moju decu pobili - kaže Šuhra.
U ratu je izginulo 11 Malića. Šuhrina sestra je živa izgorela u kući, braću su mučili i prebijali u Bratuncu. I nakon svega kivna je samo na političare, koji “i danas vode politiku na kostima stradalih“.
- Sram ih bilo, i jednih i drugih, njihova su deca sva živa i zdrava, a toliki narod izginu, i naš i vaš! Naravno da možemo živeti zajedno, možemo ako smo pametni - veli Šuhra.
Vera u suživot
Nisu mi Srbi krivi ni ja njima: Avdo Sandžić
U pomirenje i zajednički život veruje i Avdo Sandžić, koji je u julu 1995. izgubio tri brata.
- Da znam ko mi je braću pobio, ja bih mu presudio, ne bi mu trebao Hag. Ali nisu meni svi Srbi krivi, a ni ja njima. Kad sam se 2002. vratio, komšije Srbi su mi popravili krov i doneli drva, da se ne smrzavam. I ja sad treba da budem lažov i kažem da su mi psovali majku balijsku - kaže Avdo.
Obrađuje 20 dunuma zemlje, gaji cveće, čajeve, povrće. Njegovo imanje političari često navode kao primer uspešnog povratka, mada od opštine, Republike Srpske niti od BiH nije dobio nijednu sadnicu.
- Sve smo ovo stvorili moja supruga i ja uz pomoć dr Branke Antić Štauber i njene organizacije „Snaga žene“ - kaže Avdo.
Priča kako sarađuje sa Srbima i kako majstor Srbin pokriva spomen-obeležje poginulim muslimanima.
Oplakivanja
Ne oplakuju mrtve samo Bošnjaci. Milojka Simić (56) je dvadeset godina tragala za kostima supruga Branka. Našli su ga 2012. ispod gomile smeća.
Sa komšijama nema problema: Milojka Simić
- Oni što su ga ubili i zakopali, oni su mi ga i vratili kad su hteli - kaže Milojka. Glava njenog devera Petka nikad nije nađena. Sahranili su ga obezglavljenog.
Milojka živi u centru Srebrenice, na Trgu bratstva i jedinstva, kao i njena komšinica Marija Jeremić, koja je 1992. izgubila dva sina.
Sa komšijama Bošnjacima, kaže, nema problema.
- Nit ih volim nit ih mrzim. Nije meni svako njihov kriv, kao što ni njima nisu kriva moja deca - veli Milojka.
Izvor: http://www.balkanspress.com/index.php/komentar/prica-o/3462-srebrenica-bosnjaci-i-srbi-mogu-zajedno
Нема коментара:
Постави коментар