Žene su se dugo borile za pravo glasa, a u velikom broju evropskih država stekle su ga nakon Prvog svetskog rata. Jugoslavija je to učinila odlukom partijskog i državnog vrha 1945. Švajcarska? 1971. godine, mada je to proces koji je bio okončan tek 20 godina docnije
Ustav Švajcarske Konfederacije iz 1848. godine proklamovao je jednakost svih ljudi, ali nije posebno naglasio žene, a svi zakoni koji su sledili ovaj najviši pravni akt vrlo su rigidno i nedvosmisleno žene stavili u pravno inferiorni položaj. To ne treba da čudi, uostalom, takvo je bilo vreme; tokom druge polovine XIX veka britanski su muževi i dalje iznad bračnog kreveta po običaju držali bič.
To ne znači, međutim, da se u istom periodu nije pokrenula rasprava o pravima žena i da se nisu počele pojavljivati prve organizacije koje su se za njihova prava borile.
Održan je čak i prvi kongres švajcarskih žena u Ženevi (simbolika je prisutna samo u srpskom jeziku) na kome su govorili i muškarci, što je dovelo do uspostavljanja prve parlamentarne komisije koja se bavila tzv. ženskim pitanjem.
PREPORUČUJEMO DA POGLEDATE AKO STE PROPUSTILI...
HRVATSKI NOVINAR ODUŠEVIO: "Izvinite Srbi, vi ste dobar narod! Sramota me je huligana u Splitu!"
https://balkanski--mir.blogspot.com/2019/02/hrvatski-novinar-odusevio-izvinite-srbi.html
Tokom prve polovine XX veka dve glavne ženske organizacije bile su Konfederacija asocijacija švajcarskih žena i Švajcarska alijanska za žensko pravo glasa. Čak je tokom generalnog štrajka 1918. godine drugi od devet zahteva bilo upravo pravo glasa za žene.
Kako su decenije prolazile tako je i situacija sa ovim u vezi sazrevala. Jedna za drugom zemlje su počele da daju ženama pravo glasa, i generalno jednaka prava u društvu, pa je došao red i na Švicu.
Međutim, u Švajcarskoj je demokratija bila istinskija nego igde drugde na svetu što je imalo svoje prednosti ali i svoje mane. Konkretno, direktna demokratija kakva postoji u ovoj zemlji podrazumeva da se narod u celini pita za skoro sve, a svaka ustavna promena mora da se potvrdi na referendumu na kome mora biti ostvarena dvostruka većina: ne samo opšta većina na nacionalnom nivou, već i većina kantona mora glasati za nešto.
1959. godine održan je prvi referendum na kome se glasalo za ustavni amandman koji bi ženama dao pravo glasa. Predlog za njegovo održavanje prošao je ubedljivo i Državni savet (donji dom parlamenta) i Savet kantona (gornji dom). Na referendumu su glasali muškarci. Švajcarski muškarci su, međutim, rekli ne jednako ubedljivom većinom od 67 odsto.
Referendum je prošao samo u kantonima Vo, Nešatel i Ženeva, koji su u narednim godinama na svoju ruku dali ženama pravo glasa na lokalnim i kantonalnim izborima, u čemu su im se do kraja šezdesetih godina pridružili i kantoni Bazel-grad, Bazel-provincija, Tičino, Vale i Cirih.
Konačno, novi naciolani referendum je prošao 1971. godine sa odnosom snaga koji je bio tačno obrnut u odnosu na onaj trinaest godina ranije.
Žene su u Jugoslaviji dobile pravo glasa 1945. godine. U suštini, bila je to napredna odluka vrha partije i države, da su o tome pitali narod (muškarce), prošli bi isto kao i žene u Švajcarskoj.
Tako je bivša Jugoslavija oko jednog vrlo značajnog pitanja bila ispred Švajcarske 26 godina, mada je bila daleko od prednjačenja što se toga tiče; žene su u Finskoj dobile pravo glasa već 1907. godine, u Norveškoj 1913, Rusiji i Kanadi 1917, Britaniji godinu dana kasnije, Americi 1920, u republikanskoj Španiji 1931, a Francuskoj 1944. godine. Posle nas su došle Italija 1946. i Grčka 1952.
Međutim, na neki način, bila je ispred Švajcarske po ovom pitanju čitavih 46 godina, zato što se odluka na ovom referendumu odnosila na glasanje za savezne institucije, ne automatski i za glasanje na kantonalnom i lokalnom nivou, pa je s tim u vezi moralo da se provuče pojedinačno kroz sve kantone. Većina je to uradila do 1972. godine, ali dva su se kantona žestoko opirala.
Apencel Auseroden, provincijalni i duboko tradicionalni te konzervativni protestantski kanton, držao se na svojim pozicijama do 30. aprila 1989. godine. Tek tada su žene dobile pravo glasa na lokalnim i kantonalnim izborima u ovom malenom entitetu sa svega pedesetak hiljada žitelja.
Njegov rimokatolički brat blizanac i sused, još slabije naseljeni kanton Apencel Ineroden, držao se još duže, sve do 27. novembra 1991. godine kada je Savezni vrhovni sud doneo presudu da je uskraćivanje prava glasa ženama neustavno.
Jedini kanton u kojem su žene od prvog trenutka njegovog postojanja imale pravo glasa jeste kanton Jura, a razlog leži u činjenici da se 1978. godine otcepio od kantona Bern koji je to pravo ženama već bio dao.
(O. Š.)
(telegraf.rs)
Tokom prve polovine XX veka dve glavne ženske organizacije bile su Konfederacija asocijacija švajcarskih žena i Švajcarska alijanska za žensko pravo glasa. Čak je tokom generalnog štrajka 1918. godine drugi od devet zahteva bilo upravo pravo glasa za žene.
Kako su decenije prolazile tako je i situacija sa ovim u vezi sazrevala. Jedna za drugom zemlje su počele da daju ženama pravo glasa, i generalno jednaka prava u društvu, pa je došao red i na Švicu.
Međutim, u Švajcarskoj je demokratija bila istinskija nego igde drugde na svetu što je imalo svoje prednosti ali i svoje mane. Konkretno, direktna demokratija kakva postoji u ovoj zemlji podrazumeva da se narod u celini pita za skoro sve, a svaka ustavna promena mora da se potvrdi na referendumu na kome mora biti ostvarena dvostruka većina: ne samo opšta većina na nacionalnom nivou, već i većina kantona mora glasati za nešto.
1959. godine održan je prvi referendum na kome se glasalo za ustavni amandman koji bi ženama dao pravo glasa. Predlog za njegovo održavanje prošao je ubedljivo i Državni savet (donji dom parlamenta) i Savet kantona (gornji dom). Na referendumu su glasali muškarci. Švajcarski muškarci su, međutim, rekli ne jednako ubedljivom većinom od 67 odsto.
Referendum je prošao samo u kantonima Vo, Nešatel i Ženeva, koji su u narednim godinama na svoju ruku dali ženama pravo glasa na lokalnim i kantonalnim izborima, u čemu su im se do kraja šezdesetih godina pridružili i kantoni Bazel-grad, Bazel-provincija, Tičino, Vale i Cirih.
Konačno, novi naciolani referendum je prošao 1971. godine sa odnosom snaga koji je bio tačno obrnut u odnosu na onaj trinaest godina ranije.
Žene su u Jugoslaviji dobile pravo glasa 1945. godine. U suštini, bila je to napredna odluka vrha partije i države, da su o tome pitali narod (muškarce), prošli bi isto kao i žene u Švajcarskoj.
Tako je bivša Jugoslavija oko jednog vrlo značajnog pitanja bila ispred Švajcarske 26 godina, mada je bila daleko od prednjačenja što se toga tiče; žene su u Finskoj dobile pravo glasa već 1907. godine, u Norveškoj 1913, Rusiji i Kanadi 1917, Britaniji godinu dana kasnije, Americi 1920, u republikanskoj Španiji 1931, a Francuskoj 1944. godine. Posle nas su došle Italija 1946. i Grčka 1952.
Međutim, na neki način, bila je ispred Švajcarske po ovom pitanju čitavih 46 godina, zato što se odluka na ovom referendumu odnosila na glasanje za savezne institucije, ne automatski i za glasanje na kantonalnom i lokalnom nivou, pa je s tim u vezi moralo da se provuče pojedinačno kroz sve kantone. Većina je to uradila do 1972. godine, ali dva su se kantona žestoko opirala.
Apencel Auseroden, provincijalni i duboko tradicionalni te konzervativni protestantski kanton, držao se na svojim pozicijama do 30. aprila 1989. godine. Tek tada su žene dobile pravo glasa na lokalnim i kantonalnim izborima u ovom malenom entitetu sa svega pedesetak hiljada žitelja.
Njegov rimokatolički brat blizanac i sused, još slabije naseljeni kanton Apencel Ineroden, držao se još duže, sve do 27. novembra 1991. godine kada je Savezni vrhovni sud doneo presudu da je uskraćivanje prava glasa ženama neustavno.
Jedini kanton u kojem su žene od prvog trenutka njegovog postojanja imale pravo glasa jeste kanton Jura, a razlog leži u činjenici da se 1978. godine otcepio od kantona Bern koji je to pravo ženama već bio dao.
(O. Š.)
(telegraf.rs)
Нема коментара:
Постави коментар