Građevinar Henrik Vikse zamenio je malter i cigle za šator i otvoreno nebo, a u njegovoj životnoj avanturi pridružio mu se i jedan haski.
Ovaj 28-godišnji muškarac napustio je svoj stabilan posao kako bi se otisnuo u pešačenje kroz predivne predele Norveške.
“Odrekao sam se sigurnih prihoda, ali napuštanje posla pružilo mi je izvanredan osećaj. Osetio sam nalet slobode, koju sam toliko želeo. Volim hod po ivici, a ne planiranje svakog mogućeg koraka koji napravim. O ovome sam sanjao godinama, a onda sam jednog dana odlučio da ostvarim svoje snove. I dalje smatram da je u pitanju najbolja odluka koju sam doneo u životu”, kaže Vikse.
On navodi da su njegove kolege bile zaapanjene, ali da je njegova odluka na neki način bila i očekivana. Znali su da voli da pešači da voli da bude nezavisan.
Na svojem profilu na Instagramu do sada je objavio više od 350 očaravajućih fotografija, na kojima je njegova avantura predstavljena iz perspektive njegovog najboljeg prijatelja – haskija Akijaka.
“Otvorio sam nalog na Instagramu kako bih video mogu li da steknem više pratilaca od svoje devojke. Pobedio sam posle nekog vremena! Onda sam sve ređe počeo da objavljujem fotografije, ali ljudi su i dalje bili podjednako zainteresovani, pa sam nastavio da ih postavljam na profil”, kaže Vikse.
Henrik obično voli da pešači sam, ali spreman je da napravi izuzetak kada je u pitanju njegov mali krzneni prijatelj.
“Kada pešačite sami sa psom, nekako postanete vrlo bliski. Veza između vas i psa je zaista zadivljujuća, da ne spominjem sva lepa sećanja koja ostaju. On je moj najbolji prijatelj”, objašnjava Vikse.
Ipak, Henrik nije u potpunosti “raskrstio” sa konvencionalnim načinom života - sada je samozaposlen, zbog čega mu je ostaje dovoljno vremena za putovanja.
“Naravno, i dalje kupujem svu hranu u prodavnici. Još nisam postao Ber Grils, ali dajte mi par godina...”, šali se.
“Sada je svaki dan nekako različit. Nekada radim od ujutru do uveče, a nekada ceo dan planinarim i uveče zaspim pod zvezdanim nebom sa svojim psom. Najbolji dani su oni kada se probudim u šatoru, izbacim glavu napolje i sve što mogu da vidim je sneg, dokle god pogled seže.”
Na pitanje da li bi i drugima preporučio da urade isto odgovara: “Pitajte me isto za koju godinu, kada budem video kako mi tada ide! Ali, za sada – da, preporučio bih svima da urade isto. Samo jednom se živi.”
b92
Нема коментара:
Постави коментар