Nije Balkan bure baruta zbog ljudi koji u balkanskim državama žive, nego zbog ljudi koji te države vode. Jer oni koji žive bi samo da žive (što bolje to bolje), a oni koji ih vode bi – pa, samo da ih i dalje, po mogućnosti zauvek, vode.
I ta razlika između aspiracija stanovnika i vladara postaje nepremostiva. Ovi prvi ne mogu da žive ako ima rata, ovi drugi ne mogu da vode ako rata nema. Makar u izgledu, makar u najavi, makar u rečima.
Jer, ako rata nema ni u naznaci, lideri država moraju da se bave pitanjima zbog kojih su i izabrani na te funkcije. Životnim standardom, obrazovnim politikama, stanjem u zdravstvu… Onim stvarima koje jedino i zanimaju ljude koje oni treba da predvode. Odnosno – onim stvarima kojima oni koji treba da predvode jedino ne žele da se bave. I to ne samo zato što ih te stvari ne zanimaju, već i zato što su lideri, po pravilu, u njima neuspešni.
Naravno, nisu oni uspešni ni u vođenju rata, ali su zato – uspešni u njegovom sprečavanju. A kako sprečavaju rat? Nekim velikim državničkim sposobnostima? Nekim ozbiljnim mirovnim strategijama? Nekim mudrim potezima?
Ne, sasvim suprotno od toga – nezrelim prepucavanjim, neodgovornim uvredama, detinjastim tužakanjem i prizemnim optužbama. Pa, kako se prepucavanjem, tužakanjem i optužbama izbegavaju ratovi? Lepo, tako što posle svega toga do rata ipak ne dođe, a vi ispadnete veliki mirotvorac koji je izbegao jednu gotovo sigurno ratnu situaciju.
Lukavo, zar ne? I lukrativno, bez sumnje. Naročito za lidere i njihove bliske saradnike, kao i za one koji pretenduju da postanu jedno ili drugo. Za sve ostale – pa, možda je nas ostale najbolje objasnio onaj mladi vojnik na početku ratova devedesetih. Onaj koji je na pitanje novinara da li zna šta se dešava, izgovorio čuvenu rečenicu: „Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. A u stvari mi samo hoćemo da se vratimo u kasarne, ništa više.“ Da bi zatim dodao: „Šta imam da mislim, samo živ da ostanem, jebem ti…“
Samo živ da ostanem, jebem ti. Rečenica koju lideri balkanskih država žele da stanovnici njihovih država izgovore svaki put kad od svojih lidera čuju šta se sve okolo dešava i koliko bi gore moglo da bude samo kad ih ne bi vodili baš ti lideri. Ma, nek poskupi i meso i struja, ma, nek sve poskupi, nek su bolnice ruine, a vozovi olupine, nek nema ni posla ni lekova, samo rat da ne izbije. Samo živ da ostanem.
(pescanik.net)
Нема коментара:
Постави коментар