PRIČA: Prava ljubav nikad ne umire

Na kraju jednog polja stajaše Ljubav i Samoća i posmatraše mladi zaljubljeni  par.

Samoća reče Ljubavi:

-Kladim se, da ću ih rastaviti.

Ljubav uzvrati:

Sačekaj samo malo ! Daj mi šansu da proverim samo jednu stvar kod njih, a posle toga možeš da odeš kod njih koliko god hoćeš puta.

Samoća se složi sa tim. A ljubav se približi zaljubljenima, dodirnu ih, pogleda ih u oči i spazi u njima sjaj.

Vrati se nazad i reče Samoći:

-Hajde, sada je red na tebe !

-Ne, odgovori Samoća - Sada ništa ne mogu da napravim, sada su njihova srca ispunjena ljubavlju. Doći ću malo kasnije.

Prođe neko vreme i Samoća navrati pokraj  onog zaljubljenog para i vide oca i mladu majku sa novorođenom bebom. Samoća se nadala da će ih do tada napustiti lljubav i nestrpljivo iščekujući, prekorači preko njihovog praga.

Ne pogledavši im u oči ona vide samo zahvalnost. Okrenu se nazad i reče:

-Doći ću kasnije...

Proteče još dosta vremena i Samoća se pojavi ponovo pred njihovim vratima i začu dečju vrisku. Otac se tek vratio sa posla umoran, a majka je uspavljivala decu. Samoća se opet ponada, da će ovog puta moći da ih rastavi, jer kako reče: "Prošlo je toliko vremena i Ljubav i Zahvalnost bi dosad već trebali da napuste njihova srca." Ne pogledavši im u oči, ona sada spazi u njima Poštovanje i Razumevanje.

-Doći ću kasnije, reče i ovog puta i okrenu se i ode.

Proteče opet mnogo vremena. I Samoća se, po običaju, još jednom pojavi pred zaljubljenih. Primeti sada da su im deca  već bila porasla. Prosedeo otac je nešto objašnjavao sinovima, a majka je pripremala  večeru u . Zagledavši im se u oči, Samoća se još jednom razočara, videvši ovaj put u njima  Poverenje.

Proteče najviše vremena od tada i Samoća još jednom svrati u isti . Zapazila je sada da unučad odlaze od kuće, a da kraj kamina ostade da sedi rastužena i onemoćala starica. Samoća je pogleda i slavodobitno reče:

To je to, došao je konačno i moj trenutak ! Htede zatim da joj pogleda u oči i da se uveri, no istog trena starica ustade i izađe iz kuće. Samoća krenu za njom. Uskoro, nekada mlada devojka, a sada stara žena, stiže do groblja i sede pored jednog groba. Beše to grob njenog supruga.

-Izgleda da sam ipak zakasnila - reče Samoća - Vreme je dovršilo ono što je bio moj zadatak.

Tek tada se Samoća zagleda u uplakane oči starice i u njima vide po prvi put USPOMENU. Uspomenu na Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Razumevanje i Poverenje.

(http://www.kutaknet.com)